Бројне колоне родбине погинулих које су годинама после рата немо газиле кроз зараслу шикару где је некад био Логор - Циглана и где није било никаквог знака ни помена да је ту донедавно столовало најцрњје зло у виду ус-ташког клерона-цизма, учинили су да је једна делегација мештана из Јасеновца и општине Новска некако успела стићи до Јосипа Броза. Тражили су да се због тих река људи што стижу крајем сваког априла, не би ли нашли гробове својих најмилијих и поклонили се њјиховим сенима, подигне достојанствено обележје. Броз ће се сложити са том идејом у веома кратком, готово, телеграфском разговору са том делегацијом, али ће стићи да сасвим конкретно и јасно каже како је јасеновачки логор заправо ус-ташки "одговор" на масовни народни устанак!? Управо онако, како је Павелић у емиграцији и планирао да реши - "српско питањје". По отварањју Спомен-подручја Јасеновац и подизања "каменог цвета" 1968. године, препуног метафоричних и асоцијативних графема са "адекватно" уређеним тереном који је више подсећао на голф игралиште, него на меморијални комплекс, почела су и озбиљнија питања ван договореног (диктираног) оквира у вези са мирнодопским и, дакако, самоуправним "тумачењјем" функционисањја јасеновачког система ус-ташких логора смрти, као и његовим "резултатима". Од те 1968. године до 1990. године јасеновачка и градинска гробна пољја и стравична стратишта посетило је више од 4 милиона љјуди, а колектив Спомен-подручја који није био кадровски екипиран на задовољјавајућем нивоу ( што је била и намера "оснивача") које је тражило ово свето место, засипан је многобројним питањјима која су тражила сасвим конкретне одговоре и свакако, истину, а не договорени став у функцији старих и нових обмана.